Шаховски савез Централне Србије са изузетним жаљењем саопштава јавности да је у 87. години преминуо шаховски велемајстор Станимир Цане Николић. 

Биографија

Станимир Николић је рођен у Доњој Трепчи код Чачка, 26. јануара 1935. године. Још као чачански гимназијалац (данас основац) показивао је интересовање за шах, по угледу на старијег брата Новака. Своје прве шаховске кораке почиње (1949) у шаховском клубу "Графичар", и већ на првом првенству клуба, на велико изненађење свих присутних, осваја прво место. Већ тада га је красила, оцена позиције и разумевање шаховске игре. Иако није играо по теорији, што се провлачило кроз његову целу шаховску каријеру, остваривао је врхунске резултате. Из родног Чачка прелази у Аранђеловац (1949) где уписује школу за туризам и угоститељтво, одакле ће се пребацити у Београд, ту ће се уз школовање, полако али сигурно запутити стазом врхунског шаха. Са школским друговима Станимир оснива клуб "Млади туриста" и истовремено постаје члан шаховског клуба Раднички са Црвеног Крста (1950), учествујући на многобројним турнирима у Београду. Већ на овим турнирима постизао је одличне резултате, а у нотес побеђених уписан је и Бора Ивков – омладински првак света. Њега  је Цане на брзопетезном првенству Београда победио са 4:0. Играло се четворокружно у Шаховском дому у Душановом Граду (1951).

Бављење шахом није му сметало да упише економски факултет и дипломира у Београду (1961). Након завршених студија, запошљава се у Угоститељско-туристичком предузећу Морава (1962). Наредне године служи војни рок у Сомбору и Скопском Петровцу (1963) као радиотелеграфиста. У војсци оснива шаховски клуб "Наша крила"  са којим ће освојити Куп маршала Тита. Побеђује на првенству Скопља (1963) чиме стиче право да учествује на првенству Македоније у Пробиштипу, где ће и победити. Као првак Македоније добија позив за државно првенство Југославије у Зеници (1963), где је показао врло добре резултате. Учествујући у циклусима за првенство Југославије, стекао је право да игра на првенству државе у Новом Саду (1965), где заузима 7-9 место и осваја титулу националног мајстора. Убрзо добија стипендију Југософке за шаховске таленте. Резултат из Новог Сада омогућио му је да се директно пласира за шампионат државе у Титограду (1965). Интересантно је рећи да је (1965) одржано два шампионата Југославије. Затим на великом међународном турниру у Сарајеву (1967), у веома јакој конкуренцији дели 7 - 8 место, испунивши услов за освајање титуле међународног шаховског мајстора. Стиже и позив селектора да игра за репрезентацију Југославије. У мечу против СССР у Сочију (1968) Николић на 6. табли игра са Гургенидзеом 2:2 (играло се 4 партије).

Шаховски савез Југославије одређује Станимира Николића за секунданта Милану Матуловићу, на међузонском турниру у Сусу (Тунис) (1967). Учесник овог турнира био је и легендарни амерички шахиста Боби Фишер који убедљиво побеђује.

Врхунски резултат долази на велемајсторском турниру у Нишу (1977)  где Станимир побеђује, чиме је испунио први услов за титулу велемајстора. Наредне (1978)  поново побеђује на велемајсторском турниру  Смедеревској Паланци где испуњава и други услов за   титулу  велемајстора. Након тога ФИДЕ, на конгресу у Венецуели додељује Станимиру Николићу титулу велемајстора. Значајнији резултати: Бевервајк 1967. (1), Бари 1970. (1), Бил 1977.(1), Ниш 1977. (1-2), Смедеревска Паланка 1978. (1).

Напоредо са шаховском, остварио је каријеру успешног привредника. Под његовим руковођењем осавремењени су бројни објекти, изграђен хотел  Ливаде у Прељини, хотел Златна труба у Гучи, туристичко-угоститељска здања у Овчар бањи и бањи Горња Трепча.  Као привредни руководилац,за постигнуте резултате одликован Медаљом заслуга за народ.  Станимир (1980) одлази у ЈИК банку на место директора Пословне јединице у Чачку, истовремено прелази и у шаховски клуб Београд ЈИК.

Обрео се у Лондону (1985) на стручном усавршавању испред Београдске удружене банке, где је било деветнаест учесника из европских земаља. У Берклејс банци остаће шест месеци.

При сагледавању и оцени ,,лика и дела“ велемајстора Станимира – Цана Николића, не треба сметнути с ума да је он, можда, једини велемајстор који се шахом није бавио професионално.